НАША СТВАРНОСТ – РЕАГОВАЊЕ ЈЕДНОГ НАСТАВНИКА

Не желим да коментар, који је поставио колега, остане међу раније објављеним чланцима него га постављам као посебну објаву.

ШВЕД(срп)СКИ СТО

Сваког јутра вас на улицама, у градском превозу, у ударним вестима телевизијских и радио-станица дочекају вести о убиствима, силовањима, проневерама, политичким чудесним комбинацијама. Сваког јутра вас ошамари неки нови естрадни трач, нека нова уредба и одредба закона, неки нови министар. И то јесте наша реалност и такве вести (мада не баш све од набројаних) морају да буду део наших живота, колико год их не желели. Такве вести, које ваљда треба да нам уливају животну енергију, увлаче нас у своје дивне хоризонте (не)очекивања и чине нашу реалност цветним злом. То су нам можда усуди, јер се све од набројаног догађало и пре хиљаду година у друштвеним заједницама, само нисмо имали тај богати медијски шведски сто са ког смо могли да узимамо немилице и да правимо разне комбинације.
Ипак, има ли на тој свечарској (да се ограничим на националну кухињу) трпези још нечег сем покварених специјалитета, прокислих посластица и буђавих, претврдих колачића? Чини се да нема. А има!
Има много тога што завређује пажњу овдашње јавности, има много тога лепог и вредног, има много оних чија се кухиња не састоји у кварењу хране. Има! Колико људи зна ко је био Новица Петковић, колико их зна ко је Јован Христић или Александар Ристовић или Новица Тадић? Колико их зна шта се догађа у српској култури која је на том шведском столу добила минијатурну, добро закамуфлирану чинијицу? Колико је уопште оних који мисле и о чему другом осим о ријалитима, политичким мућкалицама и сличним производима.
Предајем српски језик и књижевност у једној основној школи. Свестан сам статуса и језика и књижевности у овом друштву. Малопре поменути људи управо су из тог света. Али вероватно то није битно. Нико од њих није више жив као и многи који су у истој вредносној лествици. Имамо ли ми националну телевизију? Не знам откуд ми сада, изнебуха, ово питање.
Основна школа у којој радим ове године прославила је педесет година свог постојања. То није мали број година. Одржали смо једну штуру приредбицу са двоје-троје незаинтересоване деце и кренули даље у педесет и прву годину. И то је то. ..
Е, па то није то! Лагао сам (иако то није лепо). Школа у којој радим прославила је свој јубилеј на следећи начин.
Најпре смо поставили велику изложбу фотографија школе и ученика у протеклих педесет година. Било је то врло лепо вече отварања изложбе. Ученици и наставници су у свечано уређеном холу школе припремили музичко-литерарни програм. Имали смо уважене госте из различитих сфера јавног живота. О зидове хола окачено је преко четири стотине паноа са око шест хиљада фотографија, лепо урамљених. Замислите колико је труда требало да се те фотографије прикупе, среде и селектују!
Већ те вечери представљена је и прва монографија која је донела фотодокументацију школе. У међувремену, објављена је и друга монографија која представља сређени скуп новинских чланака о школи. Један од писаца предговора монографије констатује управо то да су медији врло често заказали када је требало да буду ту и да се осврну на вредан рад школа из Србије. Иначе, планирамо да објавимо још три монографије.
Следећи корак у обележавању јубилеја био је велики концерт школе у позоришту Мадленианум. Школски хорови су извели дивне песме, показали су оно што су дуго пре тога увежбавали. Помогли су им и другари из рецитаторске и драмске секције који су сценским и литерарним допунама употпунили свеукупни утисак. Било је дивно и врло професионално. То су потврдили и уважени гости, али и гости учесници програма међу којима су нека од кључних музичких имена.
Пре неколико дана, то јест вечери, школа је на градском тргу у Земуну приредила концерт. Поклонила га је деци, родитељима, наставницима, осталом грађанству – дакле, свима. И овај догађај је био врло лепа прилика да се сагледа сублимат педесетогодишњег рада. (Последња реченица звучи врло претенциозно, самоуверено и прејако. Свестан сам тога и верујем у изречено.)
Такође, школа је претходне школске године добила Сретењски орден и Вукову награду. И то су били поводи да се припреми програм и сагледа рад Вука Караџића о коме деца уче у школи.
Овакви догађаји су лепи догађаји, баш лепи. Ми нисмо јединствени у томе, ми смо део српског школства, а затим и српске културе. Има ли икакве шансе да на насловне странице новина доспеју вести о оваквим догађајима? Мало ко помиње овај концерт. Да нема друштвених мрежа, мало би се о њему знало. Има ли икакве могућности да се у најгледанијим вестима помене у неколико минута шта раде деца једне школе, колико се труде на пробама са својим наставницима чије плате не исплате ни онај нужни део рада, а ови наставници то и не помињу, него не спавају ноћ пред свечаност, стрепећи да ли ће све бити у реду? Има ли икакве наде да ће се институције размрдати у својој уљуљканости нечињења, у свом формализму и нераду? Има ли наде да ће неки писац, научник или чак један школски хор бити поздрављен и представљен као страна која није страшна, крвава и црна? Или ће и даље сви ти који су ипак нешто лепо и вредно вегетирати на лоше конципираним (и све ужим) странама за културу, у емисијама које се емитују када се спремамо да спавамо или на странама ограниченим на рубрику „Београд“ где добију статус који се може сагледати кроз следећу реченицу: „Ето, и ово смо морали да поменемо, не морате ни да читате, ваљда видите где смо то ставили и колико смо му текста посветили.“
Циљ овог текста није био да просветли и да каже нешто ново. Дошао је из искрене потребе и револта некога ко је пре десет година ( у својој деветнаестој години) сматрао да је култура битна и да ће он, дајући се за ту културу, редовно потврђивати свој став. Ипак, битно је да све више нас ово констатује. И док пишем, помишљам  (иако то не желим) да ће овај текст остати у оквирима машине која га, захваљујући мени, производи.
И још нешто. Моја школа ће ускоро обележити још један (или два) јубилеја, тачније двадесет и пет година од смрти и осамдесет година од рођења сликара Владислава Шиље Тодоровића, битног српског сликара. Шиља је био наставник ликовне културе у нашој школи. Биће то још један леп догађај, бар то (најважније) је извесно. Знате шта бих још рекао…

Жељко Тешић, проф. ОШ “Лазар Саватић” ,Земун

Categories: Актуелности | 4 коментара

Кретање чланака

4 thoughts on “НАША СТВАРНОСТ – РЕАГОВАЊЕ ЈЕДНОГ НАСТАВНИКА

  1. Odlična zapažanja, ipak ima nade za našu prosvetu i kulturu kad mladi ljudi ovako razmišljaju, pišu i rade.

  2. senka ljubojevic rodic

    iVi se borite za prave vrednosti,samo neeki uspiju jer su ODLUČNI da uspiju.BROD ne ide napred ako svako vesla za sebe.Toliko toga rada vi ste jaki veslači koji plove punom snagom.Samo nastavite.

  3. Све похвале за текст у коме је само истина изречена.
    Пошто су данас људи прихватили новац као праву/једину вредност ми добијамо овакву слику нашег свакодневног живота, где се не спомињу праве вредности (на томе нема добре зараде,лаке лове …)
    Само храбро и даље напред наставниче, из клупа ваше учионице можда ће изаћи нека светлија будућност.

  4. ЗА ПЕДЕСЕТ ГОДИНА И ЗА ПЕДЕСТ ГОДИНА

    Сви знамо због чега се ових дана опет ревитализују и искрсавају приче о бившој Југославији, о прошлости једне велике и, тада се чинило, јаке државе. Но, наравно, овде неће бити (бар не нарочито, и не примарно) речи о тадашњим личностима и њиховим политичким потезима, већ о нечем што се тиче наше школе, нечем што је веома блиско, а помен бивше Југославије управо је дао нови угао гледања на то садашње.
    Својевремено су наши ученици, у складу са тадашњим манирима, потребама, очекивањима или, можда, жељама, послали рођенданску честитку Јосипу Брозу Титу, свом председнику. И иако би се очекивало да одговор захваљивања није стигао, јер вероватно је тада на адресу председничке резиденције приспело много честитки, нашој школи је стигло писмо захвалнице. У њему се Тито захваљује ученицима школе „Лазар Саватић“. Без обзира на то ко је послао писмо и да ли је председник писмо наших ученика икада видео, стоји непобитна чињеница да је у то време постојала „двосмерна улица“, а у таквом односу увек постоји и поверење, а иза њега, ваљда, и сигурност и самопоштовање.
    Основна школа „Лазар Саватић“ је ове године прославила педесет година и, као што то већ многи знају, у својој петодеценијској повести избројала многе резултате и успехе. Поменућемо само Доситејеву награду, Вукову награду, Орден Светог Саве и Сретењски орден. Поводом тих награда и прославе јубилеја, на нашу адресу стигло је много честитки. Ипак, остаје утисак да многи од којих се то очекивало, нарочито се мисли на неке више државне инстанце, нису на ваљан начин показали поштовање према једној основној школи која је давно превазишла оквире свог законски задатог делања. Чињеница да смо ми као школа постали пример доброг рада и посвећености просвети и мисији на путу Савином и Вуковом, говори много о онима који се нису сетили да, рецимо овако – само обаве своју дужност.
    Без обзира на све што је речено и откривено, доказано или недоказано о бившој СФРЈ, некако са тугом закључујемо да је у то време, упркос свему негативном што је такође било присутно, постојала добра навика, фина процена, јасна подршка… Остаје само питање како ће се о овом нашем времену говорити за педесет година.

    Жељко Тешић, професор у ОШ „Лазар Саватић“, Земун

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

%d bloggers like this: