„Ви сте професори“ – проф. др Рајна Драгићевић

Rajna_Dragicevic

проф. др Рајна Драгићевић

Један говор намењен дипломцима Филолошког факултета доспео је ових дана у јавност. Написала га је професорка на истом факултету, проф. Др Рајна Драгићевић, и прочитала будућим професорима на њиховој апсолвентској вечери.

Иако је био намењен уском кругу људи, младим колегама, овај говор је за неколико дана поделио све дежурне имаоце мишљења у Србији. Једни поздрављају оштар и јасан став професорке према скоројевићком моделу образовања, накарадно преузетом из неког ни по чему нам блиског света. Други је осуђују због “сујетне горчине” и ниподаштавања које испољава према савременим образовним профилима.

Да ли је ова критика покондирености, агресије и полуписмености покушај да се врати достојанство једној професији и систему вредности уопште? Да ли је написана у форми оштријој него што професорска етика дозвољава, или је то права мера, и онај ниво буке који ће успети да усталаса муљ на површини српског школства у вечитој реформи?

Драги моји студенти, поштоване колеге, будући професори,

На дан када смо прослављали ваше апсолвентско вече, одложен је матурски испит малих матураната јер су се тестови које је требало да попуњавају појавили у јавности. Овај догађај само је једна од бројних манифестација урушености нашег просветног система, као и друштвеног система у свим областима. Долазећи на ваше вече и гледајући вас онако дотеране, насмејане, младе и пуне позитивне енергије, размишљала сам о томе хоћете ли успети да задржите тај оптимизам и када дипломирате и када се суочите с ниским платама, недовољним уважавањем професорске професије, прилично незаинтересованим ученицима, родитељима који су увек на страни своје деце (чак и ако је то на њихову штету), различитим притисцима и омаловажавањем.

Много тога око вас убијаће вам мотивацију. Ипак, ако мене питате, на листи врхунских занимања налазе се следећа: професор, лекар, адвокат, судија, инжењери, још једном, професор. Ако питате све родитеље овог света чиме би желели да се њихова деца баве, одговориће вам на исти начин. Разноразни неписмени и полуписмени људи данас себе олако могу назвати некаквим пи-аровима или менаџерима, необразоване водитељке себе зову новинаркама, а фолк-певачице уметницама, да и не говорим о арт директорима, бизнис консултантима, бек-офис администраторима, велнес консултантима, ивент координаторима, копи-принт оператерима, маркетинг консултантима, офис-асистентима, портфолио-менаџерима, продукт дизајнерима. Иза звучних назива занимања најчешће се крију фолиранти који мисле да се углед може стећи преко ноћи, крију се они који нису имали издржај да заврше факултет који су започели, они који мењају занимања и професије као прљаве чарапе. Немојте заборавити да се професором, лекаром или судијом нико не може самопрозвати. Поносите се својим занимањем које се може стећи само упорним, вредним радом, одрицањем, неспавањем и вишегодишњим самосавладавањем и самоодрицањем. Не дозволите да вам бахати, хвалисави и самоуверени власници разноразних ресторана, фирми, приватних авиона, луксузних станова држе лекције о успеху, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ, а они су само власници квадратних метара!

Покушавају да омаловаже професорско занимање. Имајте на уму то да сте ви чувари достојанства своје професије. Звање професора стиче се са пуно труда, али још више муке треба уложити у знање како носити ту важну титулу. Водите рачуна о начину на који се понашате и када нисте у школи,размишљајте о свом одевању, ставу, односу према колегама, према ученицима и њиховим родитељима. Ако себе срозате у сопственим очима, онда ће вас и околина гледати са омаловажавањем. Будите поносни, самоуверени, будите спремни да учите и да се доживотно усавршавате, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!

Волите своје ученике. Упознајте их са оним племенитим што носе у себи, а чега често нису свесни. Извуците оно најбоље из њих. Подигните им углед у њиховим сопственим очима. Нипошто им не поклањајте оцене, али им стално омогућавајте да поправе оцене које имају. Препознајте и поштујте њихов труд. Покажите им да могу бити успешни ако раде. Не убијајте им вољу. Професорски ауторитет не стиче се претераном строгошћу и самовољом, већ праведношћу и недвосмисленим договором којег обе стране треба да се придржавају. Хвалите најбоље јер ћете тиме инспирисати и остале да се потруде и понекад буду најбољи. Пружајте шансу многима да понекад буду најбољи. Немојте бити другари са својим ученицима и покушавати да им се на тај начин приближите. Ви треба да постављате правила у својој учионици, да одређујете границе, да држите конце у својим рукама, јер они су ученици, а ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!

Не заборавите да ћете предавати главни предмет, први у рубрици у дневнику, и да ћете са својим ученицима проводити више времена од свих осталих професора. Ваш утицај на ученике биће најважнији. Будите свесни те одговорности. Као професори српског језика, ви сте чувари нашег језика и културе. Учите ученике да воле своју земљу. Често се може чути како професори својим најбољим ученицима саветују да што пре оду одавде. Почело је да се подразумева да је најбољи успех у школи сигурна пропусница за одлазак из Србије. Хајде да преокренемо перспективу! Укажите најбољим ученицима на то да треба да остану у Србији јер ће јој, као најбољи, помоћи да се опорави и постане боље место за живот. Не дозволите им да оду и да препусте земљу свакојаком олошу! Зацртајте им као животни задатак да се боре против живог блата у које тонемо. Усадите им осећај за друштвену одговорност и објасните им да ову земљу нико не може очистити осим њих. Ако се потрудите, видећете да ће вас ђаци послушати, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!

Будите уверени да семе свих економских, политичких, културних, моралних реформи у овој земљи може да проклија само у породици, али и у вашој учионици, и то управо на часовима српског језика и књижевности! Зато се трудите да будете узор својим ученицима. Крените у рат против свих старлета, спонзоруша, певачица, манекенки, тајкуна, бизнисмена и победите их. Ви им морате постати оријентациона тачка, светионик у животу! За тај рат имате 45 минута дневно скоро сваког радног дана, а то није мало. Победићете тако што ћете дати све од себе да саржаје које треба да представите својим ученицима учините занимљивим, узбудљивим, свежим. Успећете у томе само ако много знате, ако волите оно што радите и ако сте посвећени. Ученици то могу да препознају, и то непогрешиво. Не обазирите се на чињеницу да се неке ваше колеге не припремају за часове, да многи ништа не раде, а примају плату, не обазирите се на трулеж око себе и не предајте му се! Нека ваш час буде оаза знања у свеопштој пустињи, светла тачка у мраку, зрно смисла у бесмислу.

Ви имате мисију: ако успете да повратите ауторитет школе и знања (а то се не може постићи ниједним законом, већ ентузијазмом професора), падаће као домине све препреке ка бољем животу у Србији. Од часа српског до економских реформи! Од часа српског до борбе против корупције! Од часа српског до космоса! Ваша моћ је огромна и ваш задатак је од стратешког значаја. У томе је разлика између вас и разноразних менаџера, консултаната, координатора, администратора, оператера, богатих власника локала и осталих експерата за продавање магле. У њиховим рукама су пројекти, локали, авиони и камиони, а у вашим рукама је будућност ове земље. Никада немојте заборавити: ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!

19. VI 2013.године

Проф. др Рајна Драгићевић

Извор: http://www.medias.rs/2013/06/23/vi-ste-profesori-prof-dr-rajn-dragicevic/

Categories: Идеје | 5 коментара

Кретање чланака

5 thoughts on “„Ви сте професори“ – проф. др Рајна Драгићевић

  1. Natalija Markovic

    Bravo! Ovo je jedan iskren pogled na poziv profesora, koji u danasnje vreme dozivljavaju razna ponizenja i nipodaštavanja nedovoljno vaspitanih i previše pristrasnih roditelja ( i njihove dece). Ne biraju sredstva za postizanje svojih ciljeva. Čime se danas učenici diče? Da ne čitaju knjige. I to izgovaraju bez ikakvog osećaja stida.

  2. Odlican tekst!
    Hvala Vam sto podsecate na to da mi, mladi, moramo da verujemo u sebe, u ovom teskom vremenu za nas, „obicne“ lekare, pravnike, profesore…Odakle poceti? Uvek od sebe! I znanjem, koje nam niko ne moze oduzeti, boriti se protiv korova ovog drustva!

  3. Професорко РАЈНА, говорили сте искрено и сугестивно, као да сте дошли из свијета мојих идеја и размишљања. Ваш одличан говор био ми је повод да на блогу НАША ВИНСКА објавим свој говор, пригодну бесједу завршеним средњошколцима (ген. 2011) у име нас разредника – приликом подјеле диплома!
    Примијетио сам да многе школе данас избјегавају тај, сасвим мали, напор да се одржи бесједа, ГОВОР – све се некако сведе на пар поздравних фраза – и довиђења! Зашто? Зар једна генерација не заслужује минимум поштовања својих учитеља!

  4. НАША СТВАРНОСТ – РЕАГОВАЊЕ ЈЕДНОГ НАСТАВНИКА

    ШВЕД(срп)СКИ СТО

    Сваког јутра вас на улицама, у градском превозу, у ударним вестима телевизијских и радио-станица дочекају вести о убиствима, силовањима, проневерама, политичким чудесним комбинацијама. Сваког јутра вас ошамари неки нови естрадни трач, нека нова уредба и одредба закона, неки нови министар. И то јесте наша реалност и такве вести (мада не баш све од набројаних) морају да буду део наших живота, колико год их не желели. Такве вести, које ваљда треба да нам уливају животну енергију, увлаче нас у своје дивне хоризонте (не)очекивања и чине нашу реалност цветним злом. То су нам можда усуди, јер се све од набројаног догађало и пре хиљаду година у друштвеним заједницама, само нисмо имали тај богати медијски шведски сто са ког смо могли да узимамо немилице и да правимо разне комбинације.
    Ипак, има ли на тој свечарској (да се ограничим на националну кухињу) трпези још нечег сем покварених специјалитета, прокислих посластица и буђавих, претврдих колачића? Чини се да нема. А има!
    Има много тога што завређује пажњу овдашње јавности, има много тога лепог и вредног, има много оних чија се кухиња не састоји у кварењу хране. Има! Колико људи зна ко је био Новица Петковић, колико их зна ко је Јован Христић или Александар Ристовић или Новица Тадић? Колико их зна шта се догађа у српској култури која је на том шведском столу добила минијатурну, добро закамуфлирану чинијицу? Колико је уопште оних који мисле и о чему другом осим о ријалитима, политичким мућкалицама и сличним производима.
    Предајем српски језик и књижевност у једној основној школи. Свестан сам статуса и језика и књижевности у овом друштву. Малопре поменути људи управо су из тог света. Али вероватно то није битно. Нико од њих није више жив као и многи који су у истој вредносној лествици. Имамо ли ми националну телевизију? Не знам откуд ми сада, изнебуха, ово питање.
    Основна школа у којој радим ове године прославила је педесет година свог постојања. То није мали број година. Одржали смо једну штуру приредбицу са двоје-троје незаинтересоване деце и кренули даље у педесет и прву годину. И то је то. ..
    Е, па то није то! Лагао сам (иако то није лепо). Школа у којој радим прославила је свој јубилеј на следећи начин.
    Најпре смо поставили велику изложбу фотографија школе и ученика у протеклих педесет година. Било је то врло лепо вече отварања изложбе. Ученици и наставници су у свечано уређеном холу школе припремили музичко-литерарни програм. Имали смо уважене госте из различитих сфера јавног живота. О зидове хола окачено је преко четири стотине паноа са око шест хиљада фотографија, лепо урамљених. Замислите колико је труда требало да се те фотографије прикупе, среде и селектују!
    Већ те вечери представљена је и прва монографија која је донела фотодокументацију школе. У међувремену, објављена је и друга монографија која представља сређени скуп новинских чланака о школи. Један од писаца предговора монографије констатује управо то да су медији врло често заказали када је требало да буду ту и да се осврну на вредан рад школа из Србије. Иначе, планирамо да објавимо још три монографије.
    Следећи корак у обележавању јубилеја био је велики концерт школе у позоришту Мадленианум. Школски хорови су извели дивне песме, показали су оно што су дуго пре тога увежбавали. Помогли су им и другари из рецитаторске и драмске секције који су сценским и литерарним допунама употпунили свеукупни утисак. Било је дивно и врло професионално. То су потврдили и уважени гости, али и гости учесници програма међу којима су нека од кључних музичких имена.
    Пре неколико дана, то јест вечери, школа је на градском тргу у Земуну приредила концерт. Поклонила га је деци, родитељима, наставницима, осталом грађанству – дакле, свима. И овај догађај је био врло лепа прилика да се сагледа сублимат педесетогодишњег рада. (Последња реченица звучи врло претенциозно, самоуверено и прејако. Свестан сам тога и верујем у изречено.)
    Такође, школа је претходне школске године добила Сретењски орден и Вукову награду. И то су били поводи да се припреми програм и сагледа рад Вука Караџића о коме деца уче у школи.
    Овакви догађаји су лепи догађаји, баш лепи. Ми нисмо јединствени у томе, ми смо део српског школства, а затим и српске културе. Има ли икакве шансе да на насловне странице новина доспеју вести о оваквим догађајима? Мало ко помиње овај концерт. Да нема друштвених мрежа, мало би се о њему знало. Има ли икакве могућности да се у најгледанијим вестима помене у неколико минута шта раде деца једне школе, колико се труде на пробама са својим наставницима чије плате не исплате ни онај нужни део рада, а ови наставници то и не помињу, него не спавају ноћ пред свечаност, стрепећи да ли ће све бити у реду? Има ли икакве наде да ће се институције размрдати у својој уљуљканости нечињења, у свом формализму и нераду? Има ли наде да ће неки писац, научник или чак један школски хор бити поздрављен и представљен као страна која није страшна, крвава и црна? Или ће и даље сви ти који су ипак нешто лепо и вредно вегетирати на лоше конципираним (и све ужим) странама за културу, у емисијама које се емитују када се спремамо да спавамо или на странама ограниченим на рубрику „Београд“ где добију статус који се може сагледати кроз следећу реченицу: „Ето, и ово смо морали да поменемо, не морате ни да читате, ваљда видите где смо то ставили и колико смо му текста посветили.“
    Циљ овог текста није био да просветли и да каже нешто ново. Дошао је из искрене потребе и револта некога ко је пре десет година ( у својој деветнаестој години) сматрао да је култура битна и да ће он, дајући се за ту културу, редовно потврђивати свој став. Ипак, битно је да све више нас ово констатује. И док пишем, помишљам (иако то не желим)да ће овај текст остати у оквирима машине која га, захваљујући мени, производи.
    И још нешто. Моја школа ће ускоро обележити још један (или два) јубилеја, тачније двадесет и пет година од смрти и осамдесет година од рођења сликара Владислава Шиље Тодоровића, битног српског сликара. Шиља је био наставник ликовне културе у нашој школи. Биће то још један леп догађај, бар то (најважније) је извесно. Знате шта бих још рекао…

    Жељко Тешић, проф. ОШ „Лазар Саватић“ ,Земун

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

%d bloggers like this: