Ал’ за Милом срце тужи!

На данашњи дан, 1832. рођен је Ђура Јакшић. О њему је толико тога написано, сви знамo по неку његову песму или бар стих.

Оно што данас желим да поменем је љубав и то љубав која је оставила двоструки траг.

У нашој уметности нема сличног примера да је једна љубав оставила тако јасан траг и у лирици и у сликарству као што су то  – елегични уздах у четири строфе „Мила“ и блистави портрет „Девојке у плавом“.

 

Ђура се обрео у Кикинди, октобра 1855.  Надао се да ће у банатској вароши моћи да живи од сликарства – од „моловања“ икона за цркве, светаца за породице, портрета за богате.

Док је дању самовао, зимске вечери је проводио  у крчми „Код белог крста“, на гласу у вароши, где се пило добро вино и бермет из Карловаца. Неочекивано, ту га је обузела нова муза – љубав. Ту се све и збило. На Ђуру је најдубљи утисак оставила Мила Поповић, ћерка кикиндског кафеџије у коју је био толико заљубљен да је у њену част испевао незаборавне стихове песме „Мила”, коју је често певао у пуним кафанама. Мила је, ипак, удајом отишла из очеве кафане, окренула се позоришту и другом животу, али Ђура је није заборавио (иако се кроз неколико година оженио Тином, кћерком учитеља у Пожаревцу).

Својом четкицом је сваку црту њеног лица овековечио на чувеној слици „Девојка у плавом”, једном од најлепших женских портрета у српском сликарству 19. века.

Јакшићеви биографи тврде да Мила никада није схватила величину Ђурине љубави. Ни после песникове смрти, када су га сви славили, она изгледа, једина није схватила његову величину. Све до пред саму смрт говорила је о њему с добродушним покровитељством као о боему и пијаници, тиме се ваљда тешила што није пошла за њега. Умрла је у дубокој старости, 1916. године у Русији, тридесет и осам година после Јакшића, а четрнаест година након смрти мужа Ђуре Рајковића.
Јакшићева слика „Девојка у плавом“ у коју је уткао дубоку осећајност према вољеној девојци, ушла је у нашу уметност као ремек-дело, а „Мила“, осим у престижним збиркама поезије, живи у народу, иако је настала пре 155 година.

Мила

,,Вина Мило!“ орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе,
Ана точи, Ана служи –
Ал’ за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
то код Миле оставише,
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали’
– Ма се раст’о бела света –
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали!
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Нема Миле, неста ћева!…
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи!“

Препоручијем Вам да посетите Буки блог . Тамо ћете бити у прилици да погледате дела овог великог уметника сакупљена на једном месту. Уживајте!

Categories: Актуелности | 6 коментара

Кретање чланака

6 thoughts on “Ал’ за Милом срце тужи!

  1. Marko - Buki blog

    hvala na linku i na celom tekstu🙂

    • И ја сам се пријатно изненадила када сам видела да сте Ви поставили галерију слика, одличну. Понекад се ствари једноставно уклопе и делују као целина.
      Хвала и поздрав🙂

  2. Obožavam poeziju. Hvala na postu.

  3. Навели сте ме на мало уопштавање Ђурине љубавне одисеје! Ни Ленка Динђерски вјерујем није могла схватити дубину заноса пјесника Лазе Костића који је произвела својом младошћу и љепотом (па се претопила у Santa Maria della Salute), ни Јулија Примицова није била свјесна колику је буру подигла у души Франца Прешерна (па се претопила у Сонетни вијенац) , ни млада снаха Милоњића бана није свјесна колико се Вук Мандушић у сновима бори с њеном љепотом; Евгеније Оњегин не зна колико је патила Татјана Ларин због негове неозбиљности. Петрарка је 31 годину пјевао Лаури, удатој жени, „болестан“ од њене љепоте, а она га чак није ни упознала, ништа знала о њему, нити је слутила да ће бити инспирација чувеног Канцонијера. Да не идемо даље!
    Типично је за пјеснике да им конкретна женска љепота бива полазиште у потрагу за идеалном, која је људима вазда недостижна, али људска-пјесничка рука је ипак и даље испружена ка њој! Велики пјесник, па тако и наш Ђура, у историји своје љубавне патње води снажан дубок лирски дијалог са својом сопственом душом – у њеном непрегледном мисаоном и емоционалном богатству.

    • Како сте лепо заокружили ову тему у целину. Права је част и задовољство имати цењене пријатеље у овом виртуелном свету. Хвала и поздрав🙂

  4. Хвала и Вама – иницијатива је ипак Ваша!
    С поштовањем,
    Теодор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.

%d bloggers like this: